Дабар (Castor Fiber Linnaeus, 1758.) је највећи глодар сјеверне Земљине хемисфере, настањује водене и копнене површине. У одраслом узрасту дугачак је око један метар, а тежак између 15 и 30 килограма. Доста је крупан и здепаст са широким и спљоштеним репом. Таква грађа тијела омогућава му добро кретање у води. Основна карактеристика су му зуби који расту свакодневно, а за глодање користи 4 предња зуба. Једним уједом може преломити грану величине дршке од метле. Тамнокестењасте је боје, а са предње стране нешто свјетлији. Дабар је моногамна животиња, полно сазријевају са 2,5 године, а паре се од јануара до марта. Једном годишње женка рађа од 1 до 5 младих. Даброви су биљоједи, једу више од 3 стотине зељастих и дрвенастих биљних врста (највише кору и младице). Основни узрок нестанка дабра је прекомјерно изловљавање због вјеровања да поједини дијелови тијела имају љековита својства, затим због квалитетног крзна, коришћења жлијезде касореум у козметичкој индустрији итд. Од животињских врста, највећи непријатељи су им медвјед и вук, млађима може бити и лисица.
Станиште даброва су водотоци обрасли мочварном вегетацијом зељастих и дрвенастих врста. Услов за насељавање је мирнија вода дубине најмање 30 центиметара. На мањим водотоцима, даброви граде бране како би осигурали довољно воде. Бране су конкавног облика и постављене под углом од 45 степени како би пресјекле водени ток. У близини бране граде настамбе које са вањске стране изгледају као хрпа стабала. Ове настамбе-кућице (понекад и на два спрата) праве комбинацијом стабала, грања, блата и глине. Унутрашњост је сува и заштићена а улаз се налази под водом због заштите. Стабла глођу тако да директно падају у воду, а кад то не могу зубима их вуку до воде. Након тока их пребацују ријеком.
Стручни тим Завода, уз помоћ водича из Шумског газдинства „Горица“ Шипово Милорада Лујића (дипл.инж. шум.) и Душана Мандића (ловочувар) обишао је локације на којима су се даброви населили. То су 4 настамбе на ријеци Сокочници и једна на ријеци Пливи у општини Језеро ( локалитете на карти 1:50 000 погледајте овдје ). Иначе, даброви су насељени на ово подручје у априлу 2006. године у оквиру Пројекта реинтродукције даброва у БиХ којег су реализовали Шумарско предузеће „Hessen-Forst“ из Њемачке и Шумско газдинство „Горица“ из Шипова. Као најпогодније станиште за насељавање 20 даброва који чине 5 фамилија, одабрана је Сокочница. Ријека Сокочница дуга је 17 002 метра, кота извора је на 1023 м н.в., а кота ушћа на 553 м н.в., са просјечном љетном температуром воде од 14 степени C. Даброви се простиру у дијеловима тока са надморском висином од 600 до 800 метара. У љетном периоду Сокочница је плитка, па даброви граде бране како би осигурали довољно воде. На локацији код Соко града направило се језерце од бране дуго око 60 метара. Дуж њеног тока направили су 4 настамбе, док је једна фамилија отишла на Пливу. За двије године, колико се налазе на овом подручју разможили су се и сада их има око 70.
Сви даброви настањени 2006. године опремљени су микрочиповима помоћу којих стручњаци у Њемачкој прате њихов развој и размножавање. Републички завод за заштиту културно-историјског и природног насљеђа Републике Српске ступиће у контакт са њемачким стручњацима како би добио потребне податке са циљем што квалитетније израде елабората о заштити станишта ове животињске врсте.
Сада се о дабровима брину Милорад Лујић и Душан Мандић из Шумског газдинства „Горица“, а проглашењем заштићеног станишта даброва одредиће се зоне и мјере заштите, старалац, како и начин управљања стаништем. Завод планира да у сарадњи са надлежним министарствима изради план организовања образовно-едукативних ексурзија за ученике основних школа. Поред тога, шири локалитет Сокочнице је станиште двије ријетке врсте змија, шарке и поскока као и планинског сурог орла, заштићеног европским конвенцијама о заштити ријетких врста.
